Internet i ja

Optimizam, pesimizam… Realizam

Sad-Face-Ball

Posle mnogo prašine koja se digla povodom ovog teksta u časopisu Vreme (linkujem sa svog sajta za slučaj da nestane), i posle čitanja odgovora Bednog Piskarala, kao i lepih reči koje im je uputila Mahlat, reših i ja da napišem nešto na tu temu…


S tim što ja neću da pišem ni o časopisu Vreme, ni o novinarki koja je napisala tekst. Smatram da je sve što je trebalo reći već rečeno. Ja ću malo više pisati o optimizmu i njegovom antipodu – pesimizmu.

Pre svega, da vidimo šta znače ti pojmovi:

Optimizam: Nada i verovanje u uspešno odvijanje nekog događaja u budučnosti. Tj. tendencija da se uvek gleda ka dobrom ishodu.
Pesimizam: Verovanje da će sve sto može da krene po zlu krenuti po zlu. Tj. tendencija da se uvek gleda i  teži ka lošem ishodu.

Ja nisam optimista. Barem ne onaj sušti optimista. Nisam neko ko će da se nada da će sve da se odigra baš onako kako treba, tj. onako kako sam isplanirao. Neću da pravim plan koji se zasniva na planu, koji se opet zasniva na planu; ako taj prvi plan nije 100% siguran. Radije ću da idem „one step at a time“. Sa druge strane, nisam ni neko ko neće ništa da planira jer sumnja u uspeh svojih zamisli.

Ja sam pre svega realista. Ja prvo porazmislim o tome što tek treba da uradim, kako ću da ga uradim, koliko će vremena da mi bude potrebno i gde će to da me dovede. Onda ću da porazmislim o tome šta može da krene naopako. Posle kontemplacije krećem u „akciju“, bez neke prevelike nade, ali i bez sumnje da će stvari odmah da krenu loše. Ako već krenu loše, gledam kako mogu da se isčupam iz situacije, i tako dok se sve ne završi. U svemu tome, bitna je ona: „It ain’t over, ’till it’s over!“

No, to se tiče samo svakodnevnih stvari, a manje se tiče celokupnog pogleda na život. I tu se trudim da budem realan, ali sam mnogo više optimista. Viđenje mi je kompleksno, ali ću se potruditi da ga opišem što bolje mogu.

Što se života tiče, ja svakog dana imam razlog zbog čega ću da ustanem. Nebitno je da li su to sitni razlozi (kao što je kafa sa osobom koju nisam video dugo, neki projekt na kome radim ili celodnevno viđanje sa devojkom) ili oni krupni kao što je življenje radi življenja. Radujem se svakom novom danu bilo da ću ceo dan da se zezam bilo da ću deo dan da učim, jer sve je to život i sve je to neko novo iskustvo ili staro (pa se samo obnovi).

Lični stav po strani. Ne vidim razlog zašto neko ne bi pričao ili pisao o optimizmu, o lepim stvarima koje ga čine srećnim. Zar nema mnogo tekstova o tome kako je ovde loše i kako sve propada. Više niko ni ne mora da piše i priča o tome. Nisu nam potrebni blogeri da vam kažu da je loše, a još malo pa nam neće biti potrebne ni novine da nam to kažu, dovoljna je „word of mouth“.

Pošto smo sa svih strana bombardovani informacijama koje govore koliko nam je ovde loše, apsolutno podržavam sve one koji pišu o lepim stvarima, pa makar pisali samo o tome što njih čini srećnim. U današnje vreme je za to potrebna izuzetna veština i snaga. Biti makar malo srećan u sivilu koje je sve veće i veće.

Ti tekstovi neće da otvore radna mesta, neće da srede političku situaciju, neće naći rešenje za Kosovo. Ali će zato možda nekom ko je tužan i depresivan da poprave raspoloženje. Koliko se god svrha tih tekstova nekom činila nebitna ipak postoji. Dok the tekst u časopisu Vreme nema nikakve svrhe (ili je bar ja ne vidim).

Što se pesimizma kao načina razmišljanja tiče ni on nema svrhe, a ni poente. Ako već mislim da neće da bude bolje, da će da bude samo gore, da mojoj patnji nema kraja, pre ću da uzmem pištolj i prosviram sebi metak kroz mozak i skratim „muke“ nego da živim u patnji i bedi.
Radije ću da razmišljam o tome kako bih mogao da budem srećan nego da budem tužan i depresivan zbog situacije u zemlji i društvenih problema.

Po mom mišljenju:
Nije bitno forsiranje optimizma, i optimističan pogled na sve. Bitna je nada da će biti bolje. Ako ne za mene, onda za moju decu.
Nije bitno biti srećan konstantno. Bitno je biti ispunjen i raditi sve sa nekim ciljem.

I za kraj:
Nije poenta u pljuvanju i pišanju po onome što neko radi samo zato što se vaše mišljenje razlikuje, novinarko Vremena, Jovano Gligorijević. Poenta je u poštovanju, ali vi to očigledno ne možete da razumete.

Addendum: Pesimizam samo može da vodi još većem pesimizmu, depresiji i apatiji.
Addendum #2: Pročitajte zubaričin tekst na temu depresije
Addendum #3: Ako želite da vidite kompletnu magnitudu blogerskog backlasha klik ovde

 

http://www.zubarica.com/2011/01/depresija.html

Leave a Comment

10 Comments

  • Malko sam se nasmejala kad sam počela da čitam tekst – pravi ETF-ovski, kreće sa definicijama :).

    Moje neko laičko viđenje je da najmanje (ili nikako) kukaju, i najmanje su pesimistični ljudi koji su ili imali onako, BAŠ gadan život, ili sada imaju realno velike probleme.

    Jako bih volela da pesimisti vide jednu moju pacijentkinju (oko 53-4 godine) koja je u životu više puta ostajala bez posla (ne svojom krivicom, samo u poslednjih 3 godine dvaput), opet nalazila novi, muž joj je poginuo kada je ćerka imala 3 godine, a ta ista ćerka (koja je danas odrasla, udata i ima dete od 4 godine) je nedavno po drugi put operisana od najteže bolesti…

    Ja ne znam odakle takvi ljudi crpe energiju; opisanu ženu znam 20 godina, ona ima svojih zdravstvenih problema, radi kao konj, nekad se smeje, nekad plače, ali – generalno gledano – ona NIJE pesimista. A da ne govorim o tome kako i koliko je tek realista.

    Zasipana svaki dan očajem ljudi koje viđam, meni mnogo znači kada dođe neko kao opisana malena, sredovečna plavušica. Ona nije jedina, ja imam verovatno 1/4 takvih pacijenata.

    Ako takva žena može ujutru da ustane, da se obuče, još jednom da ode na (očajan) posao koji kida nerve (špedicija, uvoz i tako nešto), da radi bar 10 sati, da brine o unučetu čija majka, a njena rođena i jedina ćerka- ko zna kako je, i kako će biti…
    Onda ja treba da letuckam okolo sa osmehom od uva do uva, ma kakve i kolike probleme da imam.

    Prošle godine smo muž i ja bili na nekom predavanjcetu (ne znam kako da nazovem sedenje u kafiću i slušanje tri predavača :) ).
    Tema je bila – današnja omladina ne valja, otprilike :).

    Neko iz publike je pitao – kako podići decu, kako i sam ostati normalan u ovom okruženju kakvo jeste.
    Jedna žena koju inače baš ne volim Bog zna kako (Zorica Tomić), reče nešto što mi je jedino ostalo u sećanju od cele te priče.

    Gledajte Male Heroje.
    U društvu nema više pozitivnih uzora, ili oni nisu na ceni. Niko više ne želi da bude lekar ili inženjer. Sistem vrednosti je iščezao, onakav kakvog se mi sećamo (ovo je bilo daleko direktnije).
    Pogledajte oko sebe – među ljudima koje svakodnevno viđate POSTOJE Mali Heroji: neki koji su se svojevremeno borili sa glađu, neki sa bolešću, neki za porodicu, neki za struku i nauku, neki za mrvu pozitivnog stava – jer, i boriti se za pozitivan stav je herojstvo….

    Pozdrav od ETF fana :).

  • За себе бих рекао да сам оптимиста, у већини случајева покушавам да одрадим све што је у мојој моћи да би се дошло до повољног исхода, али и ако то не успе – извлачим закључке, проналазим грешке и учим из њих. А пропо Гоциног текста, и кад је све готово – ја се још увек надам :)

  • Kazu „Pesimista je dobro obavesteni optimista“. Bezveze, ja cu da odaberem radije da budem totalni optimista 100%, sto ne znaci da problemi ne postoje, ili da se pravimo da ih ne vidimo. Dapace, kad se pojave , po nekom algoritmu, lakse ih svarimo!
    Posetite sajt sa slicnom temom
    http://www.motivizam.com