Ovo je Srbija

Kolaps obrazovanja u Srbiji

Education-is-the-most-powerfull-weapon

Iliti kako je ministarstvo prosvete uništilo obrazovanje na varljivo leto 2013.

U leto, sada već davne i daleke, 2011. godine, činilo mi se da Ministarstvo prosvete nauke i tehnološkog razvoja (LOL) ne može dati lakše završne ispite iz srpskog jezika i matematike. Vreme je neumitno prolazilo, a ja sam sve više predosećao da će se sledeće godine nešto veliko i strašno dogoditi. MPN na čelu sa pavijanom žarkom obradovićem će upucati srpsku prosvetu koja je tada bila na izdisaju.

Pretprošle i prošle godine sam napisao dva teksta u kojima sam pisao o završnim ispitima i načinima na koji MPN uništava celokupno osnovno i srednje obrazovanje (više obrazovanje – tj. fakulteti su neka petnaesta priča), međutim nikada nisam detaljnije pisao o tome šta je dovelo do ovakvog stanja u prosveti, kao i o objedinjenom sistemu koji čine Učenik, roditelj, prosvetni kadar i ministarstvo.

Trenutno, najočigledniji dokaz da nam je celokupna prosveta „u kurcu“ je plejada tekstova o procurivanju testova iz matematike pre početka ispita (B92, RTS, Telegraf).

S obzirom da je ovo Srbija, a ne Švedska, Finska ili neka druga pravno-uređena zemlja, najverovatnije nikada nećemo saznati ko je odgovoran za odavanje informacija, niti će odgovorni biti kažnjeni i naravno ministar će ostati nepromenjen. Jer žare je ipak žare. Žare (veliko slovo isključivo jer je početak rečenice) je The Boss… Kralj, imperator, šah. On nikako nije kriv, on radi najbolje što može da bi nam deca dobila najkvalitetnije moguće obrazovanje i on se brine da sve bude po JUS-u.

Koliko se MPN sa žaretom na čelu brine za obrazovanje, prosvetu može se videti kroz njihove rezultate od početka 2013. godine do danas

Rezultati Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja

Mart 2013. godine – žare i MPN su smetnuli sa uma da plate PISA studije. Da li zbog prethodnih poražavajućih rezultata ili je žare malo više popio, ne zna se. Da bi to brže bolje ispravio, žare je promenio pravilnik o ocenjivanju u osnovnim školama tako da jedna dvojka može da obriše dva polugodišta puna jedinica. Jbg, žare je ipak učitelj, mentor, guru, prosvetitelj, šta on zna o pravnoj terminologiji i preciznom definisanju.

PISA SERBIA
Društvo matematičara: Pravilnici loši i neprimenljivi

April 2013. godine – žare i ekipa su opet zaboravni, te zaboravljaju da istraživači treba da imaju pristup, jelte, istraživačkim radovima, pa KoBSON ne dobija finansije. IS Petnica ne dobija pare godinama, tako da je tu sve po starom.

Naučnici bez literature
Petnica ukida prolećne seminare za srednjoškolce?

Maj 2013. godine – MPN SE SAGINJATI NEĆE!!! 143 škole koje štrajkuju su bezobrazne!!! Stoga MPN lepo spinuje priču da su pare jedini problem, iako prosvetari štrajkuju i zbog toga što ih MPN jebe u zdrav mozak i srozava profesiju. Istraživači koji kulturiška kažu da ne mogu da rade bez novca kleveću i lažu da bi sputali napredak prosvete koji predvodi MPN

U štrajku 143 škole u Srbiji
Naučnici bez novca za eksperimente

Ovo su samo najskoriji primeri onoga što radi MPN sa žaretom na čelu. Druge stvari koje rade jako dugo na vrlo fin i perfidan način je ubijanje i obesmisljavanje obrazovanja u Srbiji.

Metode kojima ministarstvo prosvete ubija obrazovanje u Srbiji

Negde od 2003/2004. godine je sve to krenulo. Tada ministar nije bio žare, već ljiljana čolić (nemam nameru debile ni pravopisno da ispoštujem). Znate, ona ministarka koja se protivi Darvinovoj teoriji. Ona ministarka koja je pokušala da izbaci Darvina iz udžbenika za biologiju. Od gospođe ministarke je nekako sve krenulo. Tada kreće wheelin’ and dealin’ ispod stola. Gomila novih pravilnika, predloga, zakona, idiotizama, restrukturiranja. MPN je toliko puta menjalo svoje predloge, odluke, pravila, vođice da je jako jako teško pohvatati sve što su radili i uvodili prethodnih 8-9 godina. Navešću samo neke od (po mom mišljenju) najštetnijih promena i propisa.

Uterivanje Boga u škole

Ne bih mnogo ovde pričao jer su ljudi koji su stručniji od mene sve mnogo lepo objasnili. Preporučujem vam da pročitate ceo ovaj tekst pa da se vratite na ovaj link.

Obesmišljavanje nastavnog plana i programa

Iliti brisanje nacionalne strategije o obrazovanju.

Nekada davno dok smo živeli u SFRJ, pa i u SRJ postojalo je nešto što se zove Nacionalna strategija o obrazovanju. Set vođica, nekih pravila i generalnih uputstava kuda bi trebalo da se kreće obrazovanje u nekom narednom periodu.

Na veliku žalost, to postoji i sada, samo u jednom krajnje idiotskom smislu. Dokument koji možete naći na ovomlinku je objavljen 2012. godine u Službenom glasniku. Dokument je toliko konfuzan i dugačak da bi mi poseban blog bio potreban da ga obradim u celosti, pa ću izdvojiti nešto zbog čega su se prosvetni radnici bunili više nego jednom.

Ovo što ću napisati ispod ne postoji formulisano baš tako u strategiji, ali se o tome jako jako dugo priča i postoje dokumenti na sajtu MPN-a koji se bave takozvanim povećanjem odeljenskog proseka.
Odeljenski prosek je u ovom slučaju prosečan broj učenika u odeljenju za celu srbiju i MPN kaže da je taj broj oko 21,8 učenika u jednom odeljenju.
MPN kaže da je optimalan broj učenika 25 i da je sve više od toga previše za „normalan“ rad (definicija normalnog rada u idealnom okruženju varira puno od dokumenta do dokumenta).  Oni planiraju da dignu taj broj gašenjem nekih škola, a time i otpuštanjem prosvetnih radnika.

Računica ministarstva bi bila OK, da ne postoje škole koje imaju 1000 učenika i 8-10 odeljenja po razredu, kao i škole koje imaju od 1 do 10 učenika (isturena odeljenja škola u mestima van grada, npr.). Posledica gašenja tih malih škola bi značilo da neka deca moraju da prelaze put od 30km da bi pohađala osnovnu nastavu. Šta mislite, kako dete od 7 godina podnosi sat ipo u prevozu na pet, šest sati u školi? Kako to utiče na njegov razvoj? Koliko je teška školska torba?

Ovo je najskorija promena, mnogo gori korak unazad se desio mnogo pre kada je MPN odlučilo da uvede projekat koji se zove:

Inkluzivno obrazovanje – Inkluzija

Sva deca, bez obzira na razlike i poreklo, treba da imaju jednak pristup obrazovnom sistemu. Pitanje obrazovanja dece sa smetnjama u razvoju je pitanje ljudskih prava i društvene uključenosti. Inkluzivni model obrazovanja tretira obrazovni sistem kao problem. Dete sa smetnjama u razvoju uključujemo u obrazovnje bez pokušaja da ga „popravimo“ i prilagodimo sistemu.

inkluzivno-obrazovanje.rs

Ovo je projekat na koji se naše ministarstvo popalilo i pomamilo da bi uzelo pare od EU. Čuli ljudi da u Švedskoj postoji nešto slično, pa aj’ i mi da probamo. Sprovođenje sistema inkluzivnog obrazovanja traje oko 5 godina i njime se omogućava da slepa, gluva i deca ometena u razvoju, kao i deca sa posebnim potrebama pohađaju istu nastavu kao i sva ostala deca. Ta deca rade po posebnom planu, ocenjuju se po posebnom kriterijumu, a na kraju se njihove ocene isto vrednuju kao i ocene sve ostale dece. U praksi to znači da ako dete ometeno u razvoju nauči 5 od 30 slova u prvom razredu, ono dobije peticu. Ta petica je u našem sistemu ista kao i petica bilo kog drugog đaka. Od nastavnika/profesora se očekuje da posveti maksimalnu pažnju tom detetu (deci) i da na kraju svakog meseca piše poseban izveštaj za svako takvo dete.

Ja se zaista nadam da iz goreopisanog vidite koliki je to IDIOTIZAM.
Pre svega, nastavnici/profesori/učitelji nisu obučeni za rad sa tom decom? Postoji fakultet za tako nešto i zove se Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju. Reč specijalnu znači posebnu, deci sa posebnim potrebama je potrebna posebna edukacija, drugačiji sistem. U nekim slučajevima su potrebni i specijalno kontrolisani uslovi, kao i vrlo visoko obučeni kadrovi.
Takođe, ako nastavnik (od sada kad kažem nastavnik mislim i na profesore i na učitelje) mora da posveti pažnju detetu sa posebnim potrebama, gde je pažnja za ostalu decu.
Na taj način zanemaruju se deca koja mogu mnogo, ali na njima očigledno nema zarade.

Ja nisam fašista, niti diskriminišem bilo koga po bilo kom osnovu. Svaki pokušaj izvrtanja mojih reči i pravljenja od mene nečega što nisam podrazumeva automatsko brisanje komentara

Kad već pričamo o diskriminaciji i marginalizaciji, da pomenem i

Marginalizovanje zavoda za udžbenike i nastavna sredstva

Nekada je u celom sistemu obrazovanja postojao jedno mesto gde su pametne čike i tete pisale knjige za osnovne i srednje škole. Ministarstvo prosvete je pričalo tim čikama i tetama šta deca treba da uče, a čike i tete su zajedno sa pedagozima i psiholozima pravile knjige za sve od 7. pa do 77. godine.

Danas je to mesto marginalizovano isključivo zbog kapitalističkih razloga. Bilo ko može da se organizuje i da izda udžbenik. Ministarstvo ne određuje koji su udžbenici dozvoljeni, a koji ne. Ta odluka stoji na školama. Ako ne vidite ovde potencijal za korupciju džaba čitate ovaj tekst. To je jedini razlog zašto ovakve stvari mogu da se dese.

Ukidanje detinjstva deci – Nulti razred

Sistem uveden na mala vrata bez ikakve konsultacije još 2004. godine. U okviru nultog razreda je postojao (nisam siguran da li i dalje postoji) program pod nazivom „Mi smo deca celog sveta“, gde deca uče običaje, kuhinju drugih zemalja. Postoje i knjige, a postoje i testovi!? Testovi za decu od kojih većina nije funkcionalno pismena. Ko je ovde lud?

Gde je tu igra? Druženje, priča, motorički razvoj… Gde je tu detinjstvo?

Oduzimanje autoriteta nastavnicima

Ovo je opširnija priča, ali se svodi na to da nastavnik više nije autoritet u očima učenika. Nastavnik se sveo na kurac lipov u samoj školi (pardon my french).

Kada sam bio peti razred, profesor istorije me je premestio da sednem sa Elvisom, jedinim ciganinom u odeljenju. Ja sam rekao da neću da sednem pored njega jer je ciganin (Elvis nije bio prljav, iscepan, smrdljiv – ja nisam hteo da sednem pored njega samo jer je ciganin). Profesor mi je rekao da dođem ispred table, ustao i udario macolu i na vrlo fin način objasnio da je i on čovek, i da to što ja nisam ciganin a on jeste ne znači da sam ja bolji. Štaviše moj postupak me čini mnogo gorim od njega, ma kakav da je on. Da nisam popio tu macolu tad, verovatno ne bih pamtio taj događaj kao da se juče desio.

Danas, kad bi to profesor uradio učeniku, popio bi par tužbi i otkaz, bez pardona. Kroz nekoliko sledećih primera ću objasniti koliko je profesor u podređenom položaju u odnosu na učenike.

Ukoliko učenik ometa nastavu, dere se, vređa profesora ili se ne ponaša prikladno, profesor nema prava da ga izbaci sa časa. Ne daj bože da se maminom i tatinom glupanderu nešto desi. Profesor je apsolutno odgovoran za svoje učenike u svakom slučaju. Profesor takođe ne sme da vređa, ponižava ili da ulazi u neke malo ozbiljnije rasprave sa učenikom, jer može da napravi problem školi. Poznat je slučaj u Kruševcu gde je jedna srednja škola nagrabusila kod inspekcije jer je profesor rekao đaku da je glup k’o tocilo.

Ukoliko ima bezobraznog đaka na času, profesor mora da pošalje drugog đaka da dovede pedagoga/psihologa (koji opet ne mogu mnogo) ili školskog policajca da reše problem. Ovo u praksi znači da učenik može da piša po profesoru a da ovaj mora da ćuti i trpi.

Smanjenje ocene iz vladanja? Disciplinski postupci? Sada je to komplikovano do bola. Oformljava se posebna komisija, i disciplinski postupak se vodi kao pravo suđenje na kome mora biti prisutan roditelj. Ako roditelj nije prisutan ili ne želi da dođe, nema postupka, ni smanjenja ocene niti sankcije po učenika. Naravno, ne postoji nikakav zakonski okvir koji mora da natera roditelja da dođe.

To koliko nastavnik nema ingerencije ili autoritet se ogleda u posebnim radionicama koje će uvesti, a koje nastavnik mora da pohađa da naučio kako da se ponaša u situaciji kad učenik ispoljava nasilje.
Ako ja uhvatim i krenem da šamaram drugaricu iz klupe, nastavnik ne sme da me fizički spreči da, jelte, ne bi popio tužbu. On mora da bude nežan.

Sindikati prosvetnih radnika se godinama bore da dobiju status službenog lica da bi bili zaštićeni pred zakonom. Jedan dobar deo štrajkova je organizovan samo zbog toga. Policajac ima pravo na bilo koju fizičku silu ako mu padne šapka sa glave. Profesor će morati da trpi batine.

Strategija MPN-a su posebni timovi za suzbijanje nasilja u školama. Deci se prikazuju filmovi pod veselim nazivima „Ua nepravda!“, gde se pokazuje šta je nasilje i gde se objašnjava da to ne treba da se radi?
Nisam pedagog ni psiholog, ali mi ovo zvuči kao težak idiotizam. Zar nije bolje učiti decu pozitivnim primerom? Zašto se ne prikazuje film „Živela pravda!“. Učimo decu šta je ljubav prikazujući im nasilje i mržnju.

Loša kadrovska politika

U školama predaju ljudi koji pored pedagogije nisu prošli, a kamoli da znaju šta je. Na mala vrata se uvodi priznavanje stranih diploma. Ne zbog naših ljudi koji su završili na Sorboni, Kembridžu, Oksfordu, već zbog šupendara i budaletina koji završavaju u Leposaviću.

Loših nastavnika je bilo, i biće. Međutim, ako treba da sudim po pričama koje čujem maltene svaki drugi treći dan, situacija nikad nije bila lošija po tom pitanju.

Ministarstvo očekuje od profesora da na visokokvalitetan način obrazuju učenike, a pritom zapošljavaju najgore kadrove koji su završili fakultete, a neretko i kupili diplome na kojekakvim fakultetima u malim mestima po Srbiji (mislim na Leposavić), a pritom profesore šetaju kao Italijan mladog majmuna.

Birokratija, birokratija i još birokratije

MPN je uvelo nešto što se zove eksterni evaluator (spoljna inspekcija). To su ljudi koji dolaze da ocene rad škole i nastavnika. Međutim tim evaluatorima puca patka za obrazovanje ili znanje učenika. Njih zanima birokratija i ništa više. Oni su tu da ocene profesorske planove, planove za pripreme, sveske, beleške, zapisnike timova, itd… Ocenjuju čak i stanje mokrih čvorova u WC-ima, kao i stanje inventara. Jedna škola u Nišu sa vrlo visokim prosekom ocena, kao i odličnim rezultatima na republičkim takmičenjima je dobila ocenu nula (od 4) jer je inventar bio u lošem stanju.

Uveli su nešto i što se zove profesorsko samovrednovanje. Svaki profesor ocenjuje samostalno svoj rad, a te ocene kasnije proveravaju posebni „evaluatori“ (koji nemaju veze sa goreopisanim). Najjača fora je što te evaluatore bira školska uprava. Ne prolaze nikakav poseban trening, ne zna se ko ih je odredio i zbog čega.

Obavezno usavršavanje. Svaki profesor je u obavezi da pohađa određen fond časova stručnog usavršavanja (44h van škole, oko 60h u samoj školi). To opet drže kojekakvi ljudi za koje se ne zna po kom su osnovu kvalifikovani da drže edukaciju. Ne zna se ni ko im daje dozvolu i ko ih bira. Profesori moraju da plate te časove, a te pare im se ne refundiraju. Ne moram da pominjem da je ta edukacija idiotska, jer se ništa korisno ne nauči.

Još jedna glupost birokratije je – roditeljski dnevnik. Profesori moraju da vode sveske o posetama roditelja, i to do tančina – po principu on je rekao, ja sam rekao. Škakljivi i strogo poverljivi razgovori završavaju tu. Te sveske opet prate raznorazni evaluatori… Zanima me da li žareta obradovića zaista zanima to što mali jovan iz donje moštanice ne prati nastavu kako treba jer mu se roditelji razvode, a on piški u krevet svako veče.

Planovi, planovi, planovi. Profesor mora da planira sve unapred. Od nastave preko pismenih vežbi u sledećem polugodištu do toga šta će da radi ako ima određen broj slabih ocena u odeljenju. Da li je majka dobra ako isplanira šta će da kuva svaki dan za ručak, ili ako odredi detetu unapred sa kojim će igračkama da se igra. Da li doktori na osnovu jednih analiza odrede terapiju za ceo tok bolesti bez daljeg praćenja i novih analiza?

Čini se kao da profesori sve rade osim što prenose znanje svojim učenicima…

Naravno tu nije samo ministarstvo krivo, postoje i

Loši profesori

O kojima sam pričao kad sam pričao o negativnoj kadrovskoj politici. Ti profesori ne poznaju materiju koju predaju, i generalno su pogubni po prosvetu. Sindikati prosvetara su mač sa dve oštrice. Koliko god oni držali prosvetu na kakvom-takvom nivou, oni štite i loše profesore.

O profesorima idiotima se može pričati nedeljama, pa ću samo nastaviti dalje i preći na ključni faktor u obrazovanju i razvoju dece.

Roditelji

Mnogo puta kažem ove dve rečenice: „Nisu deca kriva, roditelji su govna“ i „Deca za života nikad ne mogu da vrate roditeljima za zlo koje su im oni naneli u mladosti“.

Deca ne znaju mnoge stvari i ne mogu da razmišljaju uvek logično i kako treba. Roditelj je prvi tu koji treba da vaspita, usmeri i zainteresuje dete za školu. Učitelj je tu da zajedno sa roditeljem pomogne detetu da odraste i da se spremi za ono što se zove život. Nekako mi se čini da roditelje danas boli dupe za sopstvenu decu. Ne pričaju sa svojom decom, ne vaspitavaju ih, ne uče ih. Decu im vaspitava internet, TV, vršnjaci i društvo. Društvo koje je u kurcu što se moralnih, i svih ostalih vrednosti tiče. Roditelji vrednuju nastavnike, i to samo tako što im love greške. Njihovi mezimci su najpametniji, najbolji, najlepši. Profesor je kriv ili je đubre (ne sporim da ima takvih slučajeva). Inspekcije koje dolaze svaki dan u škole zbog anonimnih prijava roditelja. Anonimne uglavnom zbog loših ocena. Roditelj se žali inspekciji da je profesor prestrog, a nema muda da imenom i prezimenom prijavi, isključivo jer nije siguran u znanje svog deteta. A nije siguran jer ne poznaje sopstveno dete… Roditelji gaze nastavnike, deca gaze nastavnike, ministarstvo jebe sve redom, a samo dobre profesore je suštinski briga za tu decu. Oni loši su tu samo da zarade pare…

Deca

Ima jedan vic koji ide ovako:

Na jednom delu pruge su krenuli da nestaju drveni pragovi. Policija je poslata na uviđaj, i posle malo istraživanja nalete na cigansku kuću. U dvorištu brdo drvenih pragova. Pitaju oni cigu: „Što si krao pragove?“, a ciga će: „Nisam ja života mi, to sve deca donosila“. Vide panduri decu koja se motaju okolo i pitaju: „Kako bre ova mala deca nose pragove od 100 kilograma“, na šta ciga spremno odgovara: „A ‘de zna mali đeca šta je sto kila“

Sa jedne strane, deca su sjajna kakva je sveobuhvatna situacija u zemlji, a sa druge bi mnogo toga moglo da se kaže. Ipak, ne smatram da sam dovoljno kompetentan i objektivan da pričam o tome. Moja generacija i generacija 1995.  su nebo i zemlja. ’89 i niže godište pamti jedan mali deo rata, pamti sankcije, bombardovanje, nemire 2000. godine. Čini mi se da samo znamo više da cenimo ono što imamo, jer imamo negde u mozgu kako izgleda kad baš nemamo.

Za decu sa sigurnošću mogu da tvrdim da su manuelno nesposobna jer ne rade ništa. Momci od 17 godina koji ne znaju da trče kako treba, a kamoli nešto manuelno zahtevnije od toga.

Ko je kriv? Može li na bolje?

Kad god izbije štrajk prosvetnih radnika, svedok sam ogromne medijske hajke na prosvetare. Konstantno se u drugi, treći deseti plan stave zahtevi nastavnika koji traže da se ministarstvo prizove pameti, dok se u PRVI PLAN (masnim velikim slovima) stavlja kako prosvetari traže veće plate.

Komentari nisu ništa bolji. Uglavnom su u stilu: „koj kurac ‘oće ionako ne rade 3 meseca u godini“; „Privatni časovi, se te pare ne računaju“; „Kako ih nije sramota đubrad jedna“.

Vi ste krivi jer ste uvek protiv prosvetnih radnika. Jer vaša podrška ministarstvu prosvete njima daje još veći zamajac da nastave da rade ono što rade.

  • Roditelji koje generalno boli kurac i za decu, i za školu i za prosvetu… Roditelji kojima je uvek nastavnik odgovoran za sve.
  • Mediji, koji su uvek tu da ližu dupe vlasti. Mediji koji sve izspiniju što se izspinovati može.
  • Krivi ste vi šupendare od prosvetara koje ne znate ništa. Vi koji ste profesori samo na papiru. Vi koji ste na te učiteljske/nastavničke/profesorske pozicije došli preko veze. Vi koji ne smete da stanete uz svoje kolege koje hoće nešto bolje da promene jer vas je strah da ujedete ruku koja vas je dovela tu gde jeste
  • Krivi ste vi, vampiri iz ministarstva prosvete. Vi koji ste planski doveli obrazovanje u Srbiji na rub propasti.
  • Kriv si i ti žare. Kriv si jer si ti lice tog ministarstva. Lice koje svi vide. Čovek čija je reč poslednja, bez čijeg odobrenja nijedna odluka ljudi ispod tebe ne može biti sprovedena u delo. Kriv si jer si glup, jer si nesposoban i jer nisi sposoban da sačuvaš dve nacrtane ovce, a ministar si možda najbitnijeg sektora u zemlji.

Bolje može samo ako razmislite. Samo ako sednete sami sa sobom i razmislite. Kad razmislite i skapirate da nešto debelo nije ok sa našim sistemom obrazovanja. Kad odlučite da stanete za dobro svoje dece tako što ćete objasniti neke stvari svojoj deci. Kad skapirate ko su profesori uz koje treba da stanete. E onda kad svi zajedno stanete protiv ministarstva i žareta (A upravo ste pokazali da možete). Tad će stanje u prosveti da bude bolje.

Nešto lično za kraj

Ne mogu da se otmem utisku da sve ovo ima za cilj da se škola odmakne od svog primarnog cilja (a to je obrazovanje) i da se postavi servis koji će služiti za štancanje proseka i zaglupljivanje.
Pitate se zašto idemo u sve veći kurac kao država. Zbog toga što se dobra generacija ljudi (pritom i stručnog kadra) STVARA ne dobija se na gotovo.

Što se vas pavijana iz ministarstva prosvete tiče… I što se tebe lično tiče, žare. Ja se najiskrenije nadam da ti neće suditi ni narod, ni prosvetni radnici, ni policija ni zakon. Ja bih voleo da ti sudi istorija. Da za 10, 20 godina negde piše da je Ministarstvo prosvete na čelu sa ljiljanom čolić i žarkom obradovićem pokušalo da uništi obrazovanje u Srbiji. Nadam se i da će neko da vas sve uporedi sa nacističkim pokretom, nadam se da vam istorija neće oprostiti čak iako narod zaboravi. Srbi slabo pamte, al’ ako uđe u udžbenik istorije, pamtiće te decenijama.

Addendum #1: Tekst posvećujem užoj i široj familiji koja radi u prosveti, kao i svim profesorima iz moje osnovne i srednje škole koji su se trudili da od dece naprave ljude.
Addendum #2:
Pre komentarisanja pročitajte uslove korišćenja

Leave a Comment

16 Comments

  • Uslovi korišćenja:

    Fatal error: Using $this when not in object context in /home/etfovacc/public_html/assets/plugins/wordpress-seo/frontend/class-frontend.php on line 837

  • vise detalja o inkluziji:

    – ideja je jako dobra jer deca sa posebnim potrebama mnogo bolje napreduju medju obicnom decom, nego u specijalnoj skoli

    – tkz obicna deca se uce toleranciji i postovanju razlicitosti

    – ocene koje se dobijaju u skladu sa mogucnostima doprinose motivaciji dece sa posebnim potrebama. nema svrhe ocenjivati dete drugacije. nazalost poznato je da se ova deca, kada kasnije odrastu, svejedno veoma tesko zaposljavaju/upisuju na fakultet, tako da ne cine neku ‘nelojalnu konkurenciju’ ostalima svojim visokim ocenama.

    – najveci problem: svako dete bi trebalo da ima pratioca – strucno lice koje se njime bavi i pomaze mu da savlada nastavu. pratioc bi trebalo da bude osoba koja ima obrazovanje vezano za skolstvo, a u idealnom slucaju defektolog.

    u ovoj poslednjoj crtici lezi glavni problem nase inkluzije: sprovedena je polovicno, jer se nije obezbedio novac za pratioce ove dece, vec je na nastavnicima da se dodatno angazuju oko njih. pravilno sprovedena inkluzija bi svima donela dobro, a ovako je donela poboljsanja ucenicima, na terer nastavnika.

    • Ideja inkluzije nije dobra.

      Na nju se ‘loze’ samo roditelji dece ometene u razvoju. Moja majka radi u specijalnoj skoli i znam kako je tesko raditi sa takvom decom.

      Da, bas ce deca koja na pitanje: „Koji je danas dan?“ odgovoriti sa „Limun“ znati da rade fiziku, pamte uzrocno-posledicne dogadjaje iz istorije, uce geografiju i slicno. NEMA SANSE.

      A sve to zarad zatvaranja specijalnih skola, i otpustanja jedinih kvalifikovanih ljudi za rad sa tom decom. SRAMOTA.

      A da ne pricamo kako profesori u redovnim skolama ne umeju da rade sa ovom decom. Za to su zaista potrebni celicni zivci. A i ta deca ometena u razvoju umeju i te kako da nasrcu na nastavnike, sto je takodje traumatski, a i niko se ne bavi tim pitanjem.

    • Na osnovu čega tvrdite da deca bolje napreduju među običnom decom? Radim u specijalnoj školi i tvrdim da to nije tačno…

    • Marina, takva deca NE NAPREDUJU bolje uz normalnu, kao sto vidis, ovde se javljaju strucni ljudi koji te demantuju. Drugo, to da se tesko zaposljavaju nije istina (sem ako zaista nisu u mogucnosti nista da rade), jer je drzava duzna da ih zaposli po najnovijem zakonu.(I tako imamo drzavu gde bolesni rade,a zdravi sede kuci jer nemaju posla. Nemam nista protiv njh, i oni trebaju ‘lebom da se ‘rane,ali to mu je to, je l…)

    • Tačno je da deca sa posebnim potrebama bolje napreduju sa običnom decom nego li u specijalnoj školi. Tu nema šta da se dokazuje. Tom logikom možemo samo pretpostavljati da će bolje nepredovati i kada odrastu, među običnim vođama stranaka, ministrima, itd.

      Međutim, ako je tačno da deca sa posebnim potrebama bolje napreduju učeći sa običnom decom, nego li sa decom u specijalnoj školi, onda je valjda tačno i da obična deca lošije napreduju ako nastavu uče u specijalnoj školi, odnosno, odnosno, ako se druže sa decom sa specijalnim potrebama…Zar ne?

      Kako je očigledno da svako lošije napreduje učeći u specijalnoj školi ostaje samo da se odlučimo kojoj ćemo deci omogućiti da bolje napreduju…običnoj, ili onoj sa specijalnim potrebama.

      Pošto sam lično za evaulaciju, odnosno za napredak dece sa specijalnim potrebama, i pošto razumem da svako može da se krevelji na času jer ima tu specijalnu potrebu, Ili glasno više vrum vrum kao da vozi auto, u osmom razredu, nemam apsolutno nikakve zamerke na podržavanje dece sa specijalnim potrebama.

      Međutim, kada tražim da mi se donese lekrasko uverenje koje učeniku, recimo, omogućava da za vreme časa počne da vrišti, ili da se valja po podu, šta tu ima, to je njegovo zakonsko pravo, svi se prave ludi.

      Znate, to lekarsko uvrenje o specijalnim potrebama maltene niko ne donosi, čak i kada se iz aviona vidi da učenik ima specijalne potrebe. E ja nisam za takve zloupotrebe zakona. Nije problem nekom slepom ili gluvonemom detetu omogućiti da uči sa običnom decom, već je problem što se masa dece sa specijalnim potrebama vodi kao obična.

  • Sve je pocelo sa Gasom Knezevicem i njegovim genijalnim planom o polaganju u osnovnim skolama. Mi ne bismo danas uopste diskutovali o ovakvim glupostima oko prijemnog da su ucenici nastavili da polazu u srednjim skolama koje zele da upisu.

  • Svidja mi se kako ljudi tek sada pricaju o problemu koji postoji od dana kada sam prvi put usao u skolu. Mozemo da pljujemo medije ali da nije bilo trenutne afere svi bi nastavili da cutimo. Afera sama po sebi je smesna. Danas decu mrzi da nauce i najosnovnije stvari. Ceo prijemni moze napamet da se nauci. Lenjost ne da coveku ni ono malo motivacije da nauci jednu malu zbircicu. Sve se to posle vidi kada dodju isti ti djaci na fakultet. Jos kada nekim slucajem isti i postanu “vodje“ drzave i visoki funkcioneri, ministri i sta ti ja znam. Odliv mozgova je iz dana u dan sve veci u ovoj drzavi i pametni znaju da sa budalama ne vredi. Problem je sto su pametni ovde velika manjina i svi prvom prilikom iz zemlje idu.

  • Inkluziona deca u našem sistemu ne mogu pohađati školu sa ostalom decom! To je potpuna istina. Učitelj koji u svom odeljenju ima po 35 učenika nije u stanju da se adekvatno posveti inkluzionom detetu, niti je za to obučen. Samo posvećivanje inkluzionom detetu podrazumeva zapostavljanje ostale dece koja u tako velikom braoju ionako nemaju nikakvu kontrolu, pogotovo u nižim razlozima. Tekst je sjajan i treba da proslediti Ministrastvu.

  • Moja poznanica, inače defektolog (uža specijalnost: rad sa decom sa autizmom, radi u specijalnoj školi) je potpuno u pravu kad kaže da inkluzija kreće iz porodice, a ne iz škole i da je princip kod nas neprimenjiv, te da nadarena deca „ispaštaju“…

    Sa svakom rečju tvog bloga se slažem.

    Ortak iz srednje je završio (i to pre roka), ni manje ni više, nego i srpski i engleski jezik na Univerzitetu u Prištini i radi kao profan oba jezika u jednoj osnovnoj školi. Studirala sam srpski na Univerzitetu u Beogradu i odgovorno tvrdim da se ne možemo porediti. Dobro, moja malenkost je otišla u neke druge vode (zato što volim neke druge stvari malo više, a malo i zato što nisam ni imala keša da kupim radno mesto u prosveti); ali mnogo mojih kolega je na birou, imaju šta da pruže deci… ali, nemaju 5k do 10k evra za radno mesto u osnovnoj ili srednjoj…

  • Ovde još nedostaje i problem koji je iz čiste sujete Obradović napravio sa JUP-om. Naime, u vreme Bože Đelića, dok je Ministarstvo nauke bilo nezavisno, osnovana je jedinica za upravljenje projektima koja je upravljala projektima finansiranim iz kredita Evropske banke za razvoj vrednog 300MEUR. Ova jedinica je radila prilicno traljavo, trebala im je čitava večnost da nešto završe, prekontrolišu, uplate, potpišu… Sva nabavka naučne opreme, infrastrukturne i potrošne (od skupe opreme do papira za štampač) poslednje dve godine ide preko JUP-a. Ovog proleća, Obradoviću se nije dopalo to što je JUP samostalan i počeo je sa paušalnim ocenema kako se tamo namešta i troši nenamenski. Smenio je direktora, postavio svog čoveka iz SPS-a. Urađena je revizija i nije pronađeno ništa nezakonito i nepraavilno. Ipak, takve ocene ministra su došle do banke koja je momentalno zaustavila sva dalja ulaganja jer ne želi da ima učešća u nečemu za šta ministar tvrdi da je krađa i nameštanje. Ovakve kafanske ocene dovele su do toga da od aprila nije potpisan niti jedan dokument u JUP-u. Sve je stalo. Hvala Žarku na ovome.

  • Odlican tekst. Surovo realistican. Interesantan, ali uzaludan. Onima koji treba da ga procitaju i stave prst na celo, verovatno smesan, predugacak.

  • ovo je bas zesce pljuvanje….ako vam je samo prosveta problem,budite malo realniji i podjite od sebe…sta ste vi uradili da vam bude bolje???Ima nas puno koji volimo svoj posao i radimo ga sa puno elana i znanja!!!!

  • Priznajem da nemam običaj da čitam tekstove na postovima, bar kada imaju više od dva tri reda teksta, ali ovaj sam pročitao, jer, pisac očigledno ima stručna znanja, i veoma dobro procenjuje situaciju u prosveti. Imam samo dve zamerke, čisto pravopisne prorode. Valjda treba šipandera, a ne šupandera, u tekstu o najvećim internacionalnim stručnjacima iz Leposavića…Niša, Vranja, ili gde je već smešten taj elitni strani fakultet. Zameram što se ne pominju i ostali strani i elitni fakulteti, a imamo ih toliko, primer, onaj Internacionalni fakultet iz Banja Luke koji je smešten, valjda u Loznici, a koji sve kadrove za magistre, od pravnika, do profesora, od lekara do inžinjera. Mislim da je sasvim logično da se u nas najviše cene diplomci tih stranih fakuletat s obzirom da su nam i Ministri iz tih stranih i međunardno priznatih država. Uostalom, to je sasvim u skladu sa ciljevima ulaska u EU. I sam Arčibald Rajs je u svom testamentu Srbima više nego dobro opisao činjenicu da se kod nas svaki strani diplomac automatski procenjuje kao super nadaren, ma kakav papir da ima, tako da to nije ništa novo. Druge pravopisne greške trenutne ne uspevam da se setim. Ah, da…mislim da je potpuno pogrešno reći da je nastavnik u osnovnoj školi postao kurac lipov, jer da je nastavnik u školi bilo kakav kurac imao bi bar puno švalerki, ako je već bez ikakvog autoriteta (ja sam, recimo, za 14 godina uspeo da kresnem samo dve koleginice, mada sam hteo, logično i jedino očekivano, da ih kresnem sve). Ovaj nevorovatni i retko zabeležen uspeh sam uspeo da ostvarim samo zato što radim u više škola…pa su time i veće šanse da smotam neku kada je mrtva pijana, inače ne bih). Mislim da je pravopisno pravilnije napisati da je nastavnik postao čaj lipov nego li kurac lipov, pošto su, očigledno, veoma retke nastavnice koje upražnjavaju nastavničke kurce (na nivou države možemo na prste izbrojati nastavnice koje nastavnika drže za kurac lipov, i to samo one totalno nezanimljive generacije, pred penziju) te je tvrdnja da je nastavnik postao lipov kurac ne samo pravopisno neispravna nego i pomalo nebulozna.

    Primetio sam još puno pravopisnih grešaka na koje bih mogao dati komentar, ali generalno, svaka čast na tekstu. Ja bolji i tačniji još nisam pročitao. Svaki projekat je čista nebuloza iz aviona vidljivo smišljena jedino da se mažnjavaju pare ni za šta. Akreditovani bodovi, koje daje ko god stigne i ko po zna kojem osnovu, ocenitelji s konca i konopca za koje niko ne zna ni ko su ni šta su, obavezna izborna verska nastava koju predaje osoba poslata odnekud, na čiji izbor niko nema uticaj, ni direktor ni školski odbor (mogao se naći link o sudskom procesu koji je uzdrmao Ameriku i zbog kojeg je svaki oblik verske nastave u Američkim državnim školama postao zabranjen, a koji je počeo tako što su školski odbori škola širom Amerike nastavnicima biologije pakovali otkaze zbog lekcije o Darvinu, potom i nastavnicima fizike zbog Njutna i Galileja, itd, što je kada je uzelo maha dovelo i do Vrhovnog suda, koji je nakon utvrđenog organizovanog mobinga svakojakih priznatih i nepriznatih sekti protiv svake nauke i zabranio dalje organizovanje bilo kakve verske nastave u državnim školama – imaš, brate, svoje prostorije, crkve, đžamije, šta ti ja znam šta već, pa organizuj verske nastave svakom ko želi da te sluša, ko ti to u Americi brani, ali da po Američkim državnim školama teraš na silu svakog da te sluša o državnom trošku, i da pritom tvrdiš kako nastavnici bilogije, fizike itd. lažu, više ne može).

    Šamar za šamarom, uvreda za uvredom. Procenti, fondovi, izborne nastave sa supersmešnim imenima za sve neradnike, jajare, i dulepisce, a posebno za internacionalce. Ovo nije prosveta, ali uvežban i naštelovan sistem postoji. Ma kakav da ti je plan, ma šta da napišeš, ma šta da uradiš, dođu procenitelji internacionalni i kažu da tvoj rad ne valja, sem ukoliko neprestano i na časovima i na odmorima i na većima i na aktivima ne pevaš onu čuvenu pesmu pesmu od Indeksa – U svemu naj, naj naj, naj naj naj. Ako neprestano ne pevaš pesmu naj naj, već, recimo, nekada nešto i predaješ, samo čekaš da neki novi internacionalac skokne do Leposavića ili Loznice, kada će da te najure sa posla, jer ne pišeš planove dobro. Ili te najure odmah, zaposle internacionalca, pa on do polugođa diplomira (elita je to, intenacionala, sve se to brzo završava, specijalni programi, stručni predavači, nadareni studenti)

    Najgore u svemu što ti sve vreme nečim prete, kad ne pevaš NAJ NAJ svakojaki procenitelji za koje niti znaš ko su niti znaš šta su, recimo otkazom, mada znaju da tebe mnogo za to zabole uvo, i mada znaju da je super teško naći budalu koja će da zauzme tvoje mesto, jer, zašto bi i internacionalca radio u školi koja je tu jedino da omalovažava i šikanira nastavnike koji predaju nastavne predmete, ako nađe bilo kakav drugi posao. Čovek ima fakulet, i to internacionalni, i što bi uopšte radio na najgorem mogućem radnom mestu – nije valjda toliko blesav. Ako je imao para da se školuje na internacionalnom nivou, što sebi ne bi platio i bolje plaćeno radno mesto od školskog nastavnika.